Moj svet

-

Moj svet

Noćima mi mira ne daš.
Dok me u oči gledaš.

Tvoje usne da poljubim.
Noćima ja žudim.

Sa tobom bih da se budim.
Jutrom da poludim.

Danju da spavam.
Noću da te obožavam.

U tvom osmehu je lepota.
U zagrljaju divota.

Voleti tebe nije lako.
Ali previše je slatko.

Stalno bih da te gledam.
Tvoje ruke nikome ne dam.

Ti nisi savršenstvo.
Ti nisi cvet.
Ti si jednostavno samo,
Ceo moj svet...

Stefan Nešić




Локација: Београд, Србија

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Misli

-
Слика
Budi čovek od akcije... Mislio sam o tebi.. Mislio o nama.. Mislio o sebi. Mislio sam o mnogo čemu, Zapravo, ni o čemu. Na kraju krajeva... Mislio sam da ću prvi otići, Da ovog osećaja neće biti. Mislio sam, i da ću tvoj osmeh lako zaboraviti, Da tužnog lica neću ostariti. Izgleda da sam samo mislio, O tebi.. O nama.. O sebi. I samo se u mislima svojim gubio, Tebe za to vreme izgubio. Stefan Nešić
Прикажи све

Svete moj, gde li si sada?

-
Слика
Zaspao sam bio. Tebi se nadao. U snu te usnio. U tebe se zaljubio. Zlatnu ribicu našao. Tebe tražio. Zvezdu padalicu video. Tebe zamislio. Svoje srce daću. Tvoje čuvaću. Ceo moj svet si ti. Ti si moj svet šareni. S tobom bih svet svoj gradio. S tobom bih kule pravio. Svaki kralj svoju kraljicu treba. Svaka ljubav svoje kraljevstvo vreba. Zbog tebe ja pesme pišem. I noćima uzdišem. Da li čitaš ovo sada? Ili te samo boli glava. Dani prolaze. Od tebe ni glasa. Svete moj, gde li si sada? Stefan Nešić
Прикажи све

Ona: Rađanje ljubavi

-
Слика
Za nju. Za mene. Za nas. Za taj osećaj... Subota, 05:20 Toplo letnje jutro, sunčevi zraci polako obasjavaju tvoju sobu. Povetarac već uveliko vodi svoje nevidljive ratove, oni dobijeni završe i na mom licu. Dovoljno da se osetim zivim. Prethodnih nekoliko dana kiša je neumorno padala.. vazduh, još uvek miriše na nju. Nervozni vozači u daljini trube, i time mi dočaravaju da je grad već počeo da se budi. Vrane pevuše svoju jutarnju pesmu. Kako sam ih samo nekad' mrzeo! Danas mi ni one ne smetaju. Polako počinjem da se navikavam na ovo, na buđenje u tvojoj sobi. Fali mi još samo onaj zvuk fontane sa kruga kako bi jutro i zvanično moglo da počne. Brzo će i ona. U polumračnoj sobi, sa zelenim policama, u malom krevetu pored prozora, sa moje desne strane ležiš ti. U položaju tela koji samo tebi odgovara, sa međusobno isprepletanim nogama. Prstima milujem tvoje lice i kroz šapat izgovaram:                - Ej, vreme je za buđenje. Odmahuješ rukom.              
Прикажи све