Ona: Rađanje ljubavi

Za nju. Za mene. Za nas. Za taj osećaj...

Subota,
05:20

Toplo letnje jutro, sunčevi zraci polako obasjavaju tvoju sobu. Povetarac već uveliko vodi svoje nevidljive ratove, oni dobijeni završe i na mom licu. Dovoljno da se osetim zivim.
Prethodnih nekoliko dana kiša je neumorno padala.. vazduh, još uvek miriše na nju. Nervozni vozači u daljini trube, i time mi dočaravaju da je grad već počeo da se budi. Vrane pevuše svoju jutarnju pesmu. Kako sam ih samo nekad' mrzeo! Danas mi ni one ne smetaju.
Polako počinjem da se navikavam na ovo, na buđenje u tvojoj sobi. Fali mi još samo onaj zvuk fontane sa kruga kako bi jutro i zvanično moglo da počne. Brzo će i ona.

U polumračnoj sobi, sa zelenim policama, u malom krevetu pored prozora, sa moje desne strane ležiš ti. U položaju tela koji samo tebi odgovara, sa međusobno isprepletanim nogama. Prstima milujem tvoje lice i kroz šapat izgovaram:
               - Ej, vreme je za buđenje. Odmahuješ rukom.
               - Pusti me još malo da spavam. Molim te.
Znam da si još sinoć spakovala svoje kofere. Gledajući te dok to radiš, stekao sam utisak kao da odlaziš, zauvek.. a ne samo na desetak dana. Mada, to meni, u ovom trenutku, deluje kao čitava večnost. A tek sama pomisao da možeš otići, zauvek, terala je i dalje onu nemoć i nelagodu kroz moje telo.
Odlaziš u svoj rodni grad kako bi videla svoje roditelje i stare prijatelje. Ništa novo za ovaj period godine, studenti često koriste pauze između rokova za obilazak svojih roditelja i za prijateljska druženja.
               - Bucko, vreme je da ustanemo.. ako želiš da stignemo na vreme.
Autobuska stanica nije daleko, svega petnaestak minuta vožnje. Sinoć, dok si se pakovala, obećao sam ti kako ću krenuti sa tobom do stanice.
Mrzovoljno se okreceš ka meni..
               - Da li se nešto desilo sinoć?
               - Desilo? U kom smislu?
               - Da li se nešto desilo između nas?
               - Nije, zašto pitaš?
               - Ništa, izgleda da sam samo sanjala.
Taj tajanstveni osmeh na tvom licu me još više izludeo.
Izgovorio sam sa osmehom:
               - Nadam se da je, barem, bilo lepo. 
               - Jeste, a šta je bilo to nikada nećeš saznati, to će biti moja mala tajna. 
Tvoj osmeh je govorio više od reči, i na moje insistiranje nisi popustila, čak, ni moja moć ubeđivanja te nije pokolebala. Na kraju sam odustao.
               - Važi, možda mi budeš rekla jednog dana.
               - Možda, ko zna.
Žensko spremanje zna baš da potraje i da bude jako komplikovano. Gledajući tebe, izgleda mi, ponekad, i kao naučna fantastika.
Imam neki neverovatan osećaj, kao da sve u meni skače, okreće se i prevrće. Verovatno su to samo oni čuveni "leptirići" o kojima sam dosta slušao. Izgleda da sam se zaljubio.
Oh, kako mi već nedostaješ.
               - O čemu razmišljaš? Prekinula si na trenutak moje razmišljanje o tebi.
               - O tebi. Nasmejao sam se. Nisam hteo da priznam da mi već nedostaješ.
               - Hoćemo li krenuti? Upitala si tiho.
               - Idemo. Odgovorih još tiše.
I pre nego što odeš, osećaj nedostajanja je tu. Tamo neki "leptirići" u meni već uveliko skaču, okreću se i prevrću. Kada budeš otišla, nedostajaćeš mi i više nego što sebi zelim priznati. Nedostajaće mi sve u vezi tebe, nedostajaće mi, čak, i one palačinke koje ne znaš spremiti...
Definitivno, ovih nekoliko dana za mene će biti kao čitava večnost.
Tako blizu, a tako daleko.

Stefan Nešić