Ona: Nemoć

Za nju. Za mene. Za nas. Za taj osećaj... 

Čujem zvuk telefona.
Polako otvaram snene oči i osluškujem.
Lagano komešanje po krevetu me još više razbuđuje.
Ustaješ, čujem te nežne korake kako se udaljavaju, trudiš se da budeš što više tiha.
Telefon prestaje da zvoni.
- Halo...Moj omiljeni zvuk, tvoj glas.
Samo što ovog puta drugačije zvuči.. pomalo napeto.
Otvaram oči, praveći se u isto vreme da još uvek spavam.
Pogledom pretražujem studentsku sobu i tamo gde se sjedinjuju jutarnji zraci sunca i tvoja lepota.
Tamo stojiš ti...
Tvoj izraz lica, taj zamišljeni pogled i nemoć u njemu..
Znao sam da je on..
Zatvaram oči, ne želim da znaš da sam budan. Grčim se u isčekivanju da me probudiš.
Prekidaš razgovor i laganim koracima prilaziš.
- Bucko, jesi budan? Taj glas me na trenutak umirio, ali.. znao sam da to nije sve.
Da postoji još nešto. Da sledi nešto što ne želim čuti. Barem ne sada.
- Moram da idem. 
Bes, nemoć i tuga... polako preuzimaju moje telo. Počinjem ubrzano da dišem.
- Gde ideš ovako rano? 
- Moram da idem. Zvaću te kasnije.
Toliko tiho i nevoljno izgovaram..
- Ok.
Možda me nisi ni čula. Hteo sam da me ne čuješ!
Želeo sam da ostaneš.. zauvek!
Opet onaj stari osećaj... opet ona nemoć u grudima.
Šta ako odeš?
Znao sam sve..
Sama pomisao da ćeš otići još više mi ulivala strah u kostima. U dubini duše sam osećao da nisi moja. Barem, ne na onaj način na koji ja želim.
Svim srcem.
Da te van ove studentske sobe. Van ovih 15-16 kvadrata.
Tamo negde iza neke ulice, iza nekog brda.
Čeka on.
Znao sam sve... da od tebe mogu dobiti samo sitnice.
Zbog toga, nemam pravo da budem besan.
Znao sam.. u šta se upuštam, kakvu igru igram.
Gde nećeš biti moja.. samo moja.
Ali kada sam birao...
Nisam znao.. da će to biti ovako. Nisam znao da ću biti nemoćan i pomalo besan.
Nisam znao da ćeš ti biti moj ceo svet.
Svet u kome možda mi ne postojimo.
Nisam znao, zapravo, koliko sam u tebe zaljubljen.

Stefan Nešić