Sećanja

Gledala si u mene.
Tako naivno.
Tako iskreno.
Tako zaljubljeno.

Nisi se bojala da to i pokažeš.
Nisi se bojala da to i kažeš.
A ja..

Ja..

Ponekad prošetam onim našim ulicama.
Pa zastanem pored svake klupe.
I onda,
Uhvatim sebe kako razmišljam.
Ponajviše o nama.
Onako, pomalo zaneseno.
I tada, nostalgično shvatim.
Kako mi, zapravo, tvoj osmeh i dalje fali.
I pitam se šta je sve moglo biti?

Zapravo i ništa..
Ništa više od onog što smo bili.
Ništa manje od onog što smo imali.
Ništa više nismo ni zaslužili.

A opet..
Nije da nismo bili zaljubljeni.
Samo smo bili previše mladi.

Hmm... A one klupe? One ulice?

Znam, nisu to više naše ulice.
Znam, nisu to više ni naše klupe.
Sada tuda tumaraju neke druge zaljubljene duše.
A mi?
Mi smo odavno prestali da postojimo.
Sada su to samo sećanja.
Sećanja na neka prošla vremena.
I na po koju klupu.
I na po koju ulicu.
I na po koji osmeh..
Ali to je naše samo u našim sećanjima.
Mi, jednostavno..
Nismo ništa više od toga zaslužili...
Ništa više od sećanja.

Stefan Nešić