Svet oko mene i JA

Za nju. Za mene. Za nas. Za taj osećaj... Subota, 05:20 Toplo letnje jutro, sunčevi zraci polako obasjavaju tvoju sobu. Povetarac već uveliko vodi svoje nevidljive ratove, oni dobijeni završe i na mom licu. Dovoljno da se osetim zivim. Prethodnih nekoliko dana kiša je neumorno padala.. vazduh, još uvek miriše na nju. Nervozni vozači u daljini trube, i time mi dočaravaju da je grad već počeo da se budi. Vrane pevuše svoju jutarnju pesmu. Kako sam ih samo nekad' mrzeo! Danas mi ni one ne smetaju. Polako počinjem da se navikavam na ovo, na buđenje u tvojoj sobi. Fali mi još samo onaj zvuk fontane sa kruga kako bi jutro i zvanično moglo da počne. Brzo će i ona. U polumračnoj sobi, sa zelenim policama, u malom krevetu pored prozora, sa moje desne strane ležiš ti. U položaju tela koji samo tebi odgovara, sa međusobno isprepletanim nogama. Prstima milujem tvoje lice i kroz šapat izgovaram:                - Ej, vreme je za buđenje. Odmahuješ rukom.              

Za nju. Za mene. Za nas. Za taj osećaj...  Čujem zvuk telefona. Polako otvaram snene oči i osluškujem. Lagano komešanje po krevetu me još više razbuđuje. Ustaješ, čujem te nežne korake kako se udaljavaju, trudiš se da budeš što više tiha. Telefon prestaje da zvoni. - Halo... Moj omiljeni zvuk, tvoj glas. Samo što ovog puta drugačije zvuči.. pomalo napeto. Otvaram oči, praveći se u isto vreme da još uvek spavam. Pogledom pretražujem studentsku sobu i tamo gde se sjedinjuju jutarnji zraci sunca i tvoja lepota. Tamo stojiš ti... Tvoj izraz lica, taj zamišljeni pogled i nemoć u njemu.. Znao sam da je on.. Zatvaram oči, ne želim da znaš da sam budan. Grčim se u isčekivanju da me probudiš. Prekidaš razgovor i laganim koracima prilaziš. - Bucko, jesi budan?  Taj glas me na trenutak umirio, ali.. znao sam da to nije sve. Da postoji još nešto. Da sledi nešto što ne želim čuti. Barem ne sada. - Moram da idem.  Bes, nemoć i tuga... polako preuzimaju moje telo. Počinjem u

Kada padne noć. Svetla se ugase. Dobra stara tišina nastane. Tada... Misli postanu previše glasne. U glavi... Stari nemi film caruje. Bljesak uspomena stanuje. Glumci dobro poznati. Pomalo naivni. Stalno iste greške prave. Nisu uspeli da shvate. Kako svoju ljubav da podele. Nisu znali... Niko im nije ni rekao, Da se ljubav, jednostavno... Ili desi. Ili umre. Nisu znali da se vole. Pokušali su i nisu uspeli... Stefan Nešić

Gledala si u mene. Tako naivno. Tako iskreno. Tako zaljubljeno. Nisi se bojala da to i pokažeš. Nisi se bojala da to i kažeš. A ja.. Ja.. Ponekad prošetam onim našim ulicama. Pa zastanem pored svake klupe. I onda, Uhvatim sebe kako razmišljam. Ponajviše o nama. Onako, pomalo zaneseno. I tada, nostalgično shvatim. Kako mi, zapravo, tvoj osmeh i dalje fali. I pitam se šta je sve moglo biti? Zapravo i ništa.. Ništa više od onog što smo bili. Ništa manje od onog što smo imali. Ništa više nismo ni zaslužili. A opet.. Nije da nismo bili zaljubljeni. Samo smo bili previše mladi. Hmm... A one klupe? One ulice? Znam, nisu to više naše ulice. Znam, nisu to više ni naše klupe. Sada tuda tumaraju neke druge zaljubljene duše. A mi? Mi smo odavno prestali da postojimo. Sada su to samo sećanja. Sećanja na neka prošla vremena. I na po koju klupu. I na po koju ulicu. I na po koji osmeh.. Ali to je naše samo u našim sećanjima. Mi, jednostavno.. Nismo ništa više od toga zaslužili... Ništa više od seća

Sinoć sam te sanjao.. Valjda je i to moralo da se desi posle intenzivnog razmišljanja o tebi? I samo da znaš, Bilo je lepo. Toliko lepo da ujutro nisam želeo da se probudim. Samo sam hteo još malo da sanjam... Hoću da popijem kafu.. Da dođem malo sebi. Odavno se ovako nisam osećao. A to je bio samo san. Ne mogu ni da zamislim kako bih se, tek, osećao da se to "stvarno" desilo. Žao mi je što u ovom trenutku nemam reči kojima bih mogao da ti opišem sve ono što osećam i mislim u vezi tog sna. Prosto, tražim ih, ali one kao da namerno beže. Hvatam se u koštac sa svojim dahom, tražeci još jednom te čarobne reči. Ali ništa.. Oprosti. Znaš da mogu pričati do besvesti o stvarima do kojih mi nije stalo.. Te stvari mi nisu važne, ništa prema njima ne osećam. Sa tobom ne mogu tako! Jednostavno, te reči moraju biti čarobne.. Ali bez brige, Naći cu ja njih ili će one mene naći kada se budemo najmanje tražili. Možda već večeras, Kada budem zaspao i opet tebe budem

Zaspao sam bio. Tebi se nadao. U snu te usnio. U tebe se zaljubio. Zlatnu ribicu našao. Tebe tražio. Zvezdu padalicu video. Tebe zamislio. Svoje srce daću. Tvoje čuvaću. Ceo moj svet si ti. Ti si moj svet šareni. S tobom bih svet svoj gradio. S tobom bih kule pravio. Svaki kralj svoju kraljicu treba. Svaka ljubav svoje kraljevstvo vreba. Zbog tebe ja pesme pišem. I noćima uzdišem. Da li čitaš ovo sada? Ili te samo boli glava. Dani prolaze. Od tebe ni glasa. Svete moj, gde li si sada? Stefan Nešić